Novi internet magazin SRPSKA ANALITIKA

Poštovani posetioci,

Obaveštavamo vas da će kroz nekoliko dana zaživeti novi, lepši, kvalitetniji i organizovaniji internet magazin Srpska analitika. Internet magazin će, kao i do sada, biti smešten na adresi: www.srpskaanalitika.com.


Uredništvo.

25. februar 2011 10:28:32 | 4 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

PRAVOSLAVNI EKUMENIZAM I "SINAGOGA SATANINA"

"Pravoslavni" ekumenisti ne bi trebalo da se zavaravaju da će, kada kucne čas ujedinjenja, "Ekumenistički savet crkava" biti osobito pažljiv prema Pravoslavnoj Crkvi i da će uvažavati njene dogmate i kanone. Biće upravo obratno: Sve će biti relativizovano i prineto na žrtvu sveopštem ujedinjenju (otpadništvu)!

O tome svedoči i sadašnji nemaran i potcenjivački odnos koji zapadni ekumenisti imaju prema pravoslavnima, kada se ovi legitimišu kao jedini nosioci istine. Njih niko ne priznaje kao takve. Ekumenistički časopisi sve "crkve", pa i Pravoslavnu Crkvu, posmatraju samo kao istorijske pojave i ništa više. Zajedno sa ostalim "crkvama" i Pravoslavna Crkva se posmatra kao relativna vrednost. Dr. Lukas Fišer, bivši predsednik komisije "Vera i ustrojstvo" u okviru ESC, predlaže svim crkvama (znači i Pravoslavnoj) da, radi ujedinjenja budu spremne stalno "umirati i vaskrsavati"...

Zapadni ekumenisti vide pravoslavne predstavnike u ESC (sa njihovim pretenzijama da je istina, samo u Pravoslavlju) kao veoma čudnu "sabraću" koja im "nešto novo" meću u uši (Del. 17,20). Još 1937. g., na sastanku hrišćanskih "crkava" u Edinburgu uočen je ovakav odnos zapadnih predstavnika prema istočnima. Ruski zagranični ekumenista, prof. Lav Zander pisao je o tome: "U današnje vreme ekumenistički pokret još uvek predstavlja pan-protestantsku organizaciju, u kojoj učestvuju i pravoslavni; ali za ostale oni su veoma neobični i egzotični".

No, možda se to dešavalo samo 30-ih godina ovog veka? Možda je u međuvremenu uticaj pravoslavnih u ESC porastao? Ni govora! I danas je za ESC karakterističan protestantski ekumenski duh. To je priznao čak i takav pobornik ekumenizma kao što je mitropolit lenjingradski Nikodim: "Pravoslavnima je od samog početka bilo jasno da će saradnja u okviru ESC, a tim pre učešće u njemu neminovno značiti utapanje u stihiju protestantizma".

U ESC pravoslavni se suočavaju sa potpunim nerazumevanjem od strane protestanata, kako to zapaža Edmund Šlink: "Nesumnjivo je da nepravoslavni hrišćani ne ulažu mnogo napora da razumeju Pravoslavnu Crkvu". Šta više, oni je okrivljuju zbog toga što uporno odbija "neophodnost obnavljanja".

Uz ovakav odnos ESC prema Pravoslavnoj Crkvi, "pravoslavni" ekumenisti nemaju razloga da veruju u nekakav svoj pozitivan uticaj. Njih drugi udostojavaju samo snishodivih osmeha i čekaju da se priopšte duhu protestantizma, što se već i zbiva.

 Protestantima nije potrebno naše Pravoslavlje. Sam pojam "pravoslavlje" izgubio je za njih ono duboko dogmatsko značenje koje mu mi dajemo. Oni ne priznaju da je  naše  Pravoslavlje  istovetno  sa istinom, jer, po njihovom  mišljenju, postoji mnoštvo   "pravoslavlja". Kar što smo već napomenuli, protestanti bez kolebanja monofizitske zajednice nazivaju istočno-pravoslavnim crkvama, vešto koristeći spoljašnju razliku između reči "orijentalni" i "istočni" (koje u suštini imaju isto značenje)     kako     bi    jeres izjednačili sa Pravoslavljem. Filip Poter   nedvosmisleno kaže: "Napori koji su činjeni poslednjih decenija imali su za cilj što čvršće povezivanje različitih "ortodoksija" (pravoslavlja) u ekumenističkom pokretu radi njihovog uzajamnog obogaćivanja i ispravljanja(!) ... U težnji da svetu pružimo zajedničko svedočenje, mi otkrivam nove,   zajedničke osobine naših vera, koje  nam omogućavaju da uobličimo potpunije pravoslavlje, odn. ispovedanje naše vere". Kao što se iz teksta vidi, za ekumeniste "Pravoslavlje" kao takvo uopšte ne postoji, nego se tek izgrađuje!

Po priznanju dr. Lukasa Fišera (bivšeg rukovodioca komisije "Vera i poredak") protestanti ne samo da se ne mogu pomiriti sa pretenzijom pravoslavnih da je samo njihova Crkva jedina istinita, nego, kada to čuju, otvoreno negoduju. A negoduju zato što svoje protestantske zajednice smatraju istinitijim od Pravoslavne Crkve. Ali i pravoslavni na to negodovanje uzvraćaju ljutnjom, iako se stvar kreće u pravcu postepenog niveliranja različitih veroispovesti. U tom procesu "nivelisanja", naša Pravoslavna Crkva postepeno će biti obezličena u društvu mnogobrojnih "Crkava" u ESC, koje će sve biti priznate kao podjednako istinite, jer "ekumenistički osećaj" uzajamnog uvažavanja i prihvatanja svakoga kao učenika Hristovog, sve više jača". Tako će nastupiti era opštejeretičke "una sancta" nad - crkve o kojoj maštaju zapadni ekumenisti.

O njoj, nažalost, već počinju govoriti i uticajni "pravoslavni"   ekumenisti.  Naprimer, današnji švajcarski mitropolit Damaskin (predstavnik carigradskog patrijarha) izjavio je 1975. g. u Siciliji, povodom nedelje hrišćanskog jedinstva: "Nastupilo je vreme, da priznamo postojanje, u svoj  njenoj  punoti,   "crkve izvan Crkve", čije se jedinstvo nalazi u suštini vere, ali bez odbacivanja ili relativizovanja našeg sopstvenog eklisiološkog stanovišta". Poslednje reči bi verovatno trebalo da umire pravoslavne hrišćane, pošto njihovo shvatanje Crkve ostaje, navodno, nedirnuto. U suštini, to je lukava dosetka, jer na drugom mestu, povodom dijaloga sa rimokatolicima, mitropolit Damaskin kaže: "U našim dvostranim i višestranim dijalozima ne treba očekivati da druga strana prestane da bude ono što jeste; nju treba prihvatiti kao datost". Dakle, uporedo sa pravoslavnim   eklisiološkim   učenjem,   mitropolit Damaskin kao ravnopravno priznaje i svkao drugo, pa i najjeretičkije shvatanje Crkve poput onog o "crkvi van Crkve".

No ako ta nova, nepoznata u istoriji "crkva" nije Pravoslavna Crkva, a nalazi se van njenih granica, ona onda ne može biti ništa drugo do "satanina sinagoga" o kojoj se govori u Apokalipsi sv. Jovana Bogoslova (2,9; 3, 9). To i jeste "crkva zločastivih, zlovernih "(Ps. 25, 5) kojom đavo želi da zameni istinitu Crkvu Hristovu! O njoj čitamo u Protumačenom Psaltiru: "Bog se gnuša nečastivog zborišta svih jeretika i lišava ih pokoja Svoje blagodati zato što ne žele da se pokaju. Neka nas Gospod sačuva od učestvovanja u toj "crkvi zločestivih" i od mračnih ekumenističkih sila koje je pripremaju.

Ranije pominjani anglikanski, protestantski i rimokatolički bogoslovi, koji su objektivno priznali da jedino Pravoslavna Crkva nije izdala istinu, nego joj je ostala nepokolebivo verna, samo su usamljeni primeri nepristrasnih naučnika. Ma koliko se mi radovali zbog njihovih izjava, moramo shvatiti da oni ne mogu promeniti preovlađujuće, u suštini, antipravoslavno raspoloženje u ekumenističkim krugovima. Ni povećanje broja pravoslavnih predstavnika u ESC neće privesti inoslavne istini, ako ne bude bilo i dobre volje sa njihove strane. Veća brojnost pravoslavnih samo će doprineti da pogine još više pravoslavnih duša. U našoj antihristovskoj epohi satana je već razvezan i dopušteno mu je da zavodi celu vaselenu (Otkr. 12, 9; 20, 7). "Tajna bezakonja već dejstvuje" (2. Sol. 2,10,12).

Nerealne su pretpostavke da će se nekad, u budućnosti, sve jeretičke grupe prisajediniti jednoj istinitoj, neizmenjenoj od prvih dana do danas, Hristovoj Crkvi. Protestanti, za koje je Pravoslavlje, čudna i egzotična pojava, "žare i pale" u ESC, a pravoslavni učesnici moraju da im se dodvoravaju, žrtvujući danas kanone (koji zabranjuju zajedničku molitvu i opštenje sa jereticima) da bi sutra, kad stasa novo, u ekumenističkom duhu prevaspitano pokolenje, počeli da odstupaju i od pravoslavnih dogmata!

Izvor: Arhimandrit Serafim (Aleksejev) i arhimandrit Sergej (Jazadžiev), Pravoslavlje i ekumenizam (zašto pravoslavni hrišćanin ne može biti ekumenista).

(borbazaveru.info)

20. februar 2011 9:43:07 | 6 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Milorad Vukašinović: SMISAO "ATLANTISTIČKOG ISLAMA" I EGIPATSKA "BUNA"

Danas je ceo svet pod utiskom dešavanja u Egiptu. Većina zapadnih medija proteste protiv Mubarakovog režima tumači kao želju građana za demokratijom i manje korumpiranom vlašću. Drugi, ipak nešto ozbiljniji analitičari, upozoravaju da bi rušenjem autoritarnog ali sekularnog režima na čijem je čelu Mubarak bio tri decenije moglo dovesti do haosa i na kraju pobede islamista (onih iz redova muslimanske braće ili nekih drugih ekstremnijih struja). Taj drugi scenario se tim analitičarima čini kao izuzetno opasan scenario, dakako opasan za zapadne interese u regionu i u čitavom arapskom svetu.

No, iako je jasno da bi nekakva „plišana revolucija“ koja bi dovela na vlast nobelovca i otvorenog zapadnjaka Baradeja bila pozitivan iako ne i realan scenario „egipatskog raspleta“ za geopolitičke interese Zapada predvođenog Amerikom, nije jasno što bi im bilo opasno da dođe i do haosa u Egiptu i među Arapima, pa čak i kroz jačanje radikalno islamskih elemenata u tim društvima. Radikalni islam bi svojim delovanjem destabilizovao i oslabio one države na Bliskom istoku koje bi mogle biti prepreka američkoj geopolitičkoj strategiji u regionu.

Do sada je Amerika sponzorisala više islamističkih pokreta preko kojih je rušila neposlušne režime ili one koji su se „oteli kontroli“. Tako su na primer sa Zapada došli ili imali odatle podršku i Homeini i Alija Izetbegović mnogi drugi islamisti. Veze Bin Ladena i Al Kaide (koja je korišćena u borbi protiv prosoevjetskom režima u Kabulu) i američke obaveštajne zajednice su poznate svakom ko se iole bavio tom temom.

Zašto bi islamizam, koji se do sada pokazao kao efikasno oruđe u borbi protiv neposlušnih diktatora ili drugih sila i država koje smetaju američkim strateškim planovima, sada odjednom predstavljao u Egiptu smrtnu opasnost za realizaciju američkih i zapadnih planova i strategija. Očigledno je reč ili o nerazumevanju atlantističke strategije korišćenja islama i to onog radikalnog ili pak o medijskom maskiranju iste od strane globalističkih medija. Verovatno je kod manje inteligentnih reč o prvom a kod onih  upućenijih u pitanju svesno zamagljivanje zakulisnih operacija.

Pojedini teoretičari definišu pojave radikalnog islamizma širom sve­ta kao „atlantistički islam”, aludirajući tako na specijalne odnose američ­kih obaveštajnih agencija i jeretičkih islamističkih pravaca.

Nije mali broj autora koji tvrde da je američka geostrategija i u posthlad­noratovskom periodu nastavila da finansira i podržava tendencije radikal­nog islama. Na taj način američka spoljna politika uspešno usmerava nezado­voljstva muslimanskih masa, pretvarajući ih u manipulativno sredstvo za ostvarenje sopstvenih geostategijskih interesa, posebno u regionu Bliskog Isto­ka.

Američki društveni inženjeri podstiču radikalni islamizam na više načina. U samim SAD, postoji veliki broj specijalističkih instituta koji se bave islamom i njegovim unutrašnjim protivrečnostima, socijalnim i poli­tičkim prilikama. Konačno, nije mali broj visokih muslimanskih dostojan­stvenika školovan na prestižnim institutima u SAD i Velikoj Britaniji. Ni­je bez značaja ni podatak da se sedište najradikalnijih političko-religio­znih grupacija i njihovih lidera nalaze upravo u ovim zemljama, što, prema mišljenju stručnjaka za obaveštajni rad, omogućava kontrolu i usmeravanje de­lovanja ovakvih grupacija od strane američke i britanske tajne službe. Zapad­ne banke i finansijska tržišta osnovni su izvori finansiranja radikalnog islamizma. Na taj način, zapadne službe u situaciji su da manipulišu ova­kvim grupacijama i koriste ih za ostvarenje svojih interesa u regionima u koji­ma deluju.

Međutim, malo je poznato da se ovakve grupacije koriste i radi razaranja tradicionalnog islama. Naime, ukoliko se analiziraju vojne akcije zapadnih sila poslednjih decenija uočava se jedan paradoks: većina vojnih intervencija bila je usmerena protiv režima u islamskom svetu koji po svom karakteru nisu bili fundamentalistički. Dobar primer je nekadašnja vlast u Avganistanu, koja je, osim prosovjetske orijentacije, na unutrašnjem planu sprovodila kon­cepciju „islamskog socijalizma”. Tek posle povlačenja sovjetske armije i gra­đanskog rata koji je trajao godinama, na vlast dolaze radikalni islamisti, ta­libani, uz ogromnu vojnu i logističku podršku SAD. Svojom rigidnom vladavi­nom Avganistanom talibani su pojačali unutrašnje podele ne samo u ovoj ze­mlji, već i u regionu. Istovremeno, o islamskom svetu stvorena je predstava po meri uticajnih američkih krugova.

Američki vojni intervencionizam u regiji neminovno podstiče antiame­rikanizam muslimanskih masa, koje tako postaju lak plen radikalnog islami­zma, finansiranog opet od strane zapadnih obaveštajnih agencija. Na taj na­čin razaraju se i spolja i iznutra vrednosti na kojima počiva tradicionalni islam i islamske zajednice, koji ne isključuje dijalog sa hrišćanskom i dru­gim civilizacijama. Takav islam može da odbaci doktrinu „projektovanog su­dara civilizacija” i ulogu koju mu dodeljuju specijalne službe atlantizma.

13. februar 2011 22:58:53 | 6 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Branko Dragaš: "MANEKENI" NAŠE PROPASTI

 
Neoliberalizam je propao. Neoliberalni kapitalizam je stradao u suludoj vožnji bahatih i pijanih japijevaca. Uobraženi  i prepotentni finansijski magovi virtuelne ekonomije doživeli su bankrot. Malograđani, neznalice i foliranti su uništili svetske finansije zbog sopstvene pohlepe i gramzivosti. Podatak da je u 2008. isplaćeno na ime bonusa u poslovanju mešetarima sa Vol Strita neverovatnih 18 milijardi dolara, više nego što iznosi celokupna finansijska podrška američkoj automobilskoj industriji, dok su njihove kompanije bankrotirale, najbolji su dokaz trulosti ideologije neoliberalizma. Kapitalizam je opstajao zbog svoje preduzimljivosti i efikasnosti. Kapitalizam je pobedio sovjetski socijalizam zbog svoje uspešnosti u poslovanju. Neoliberalizam je obesmislio samu suštinu kapitalizma i urušio sve njegove izvorne principe.

Neoliberalizam je razorio kapitalizam iznutra. Kriza je nastala kada se ta mistična i maglena kula, sazidana na prevarama i špekulacijama, potpuno srušila. Svetska kriza je posledica globalizacije. Prirodno je bilo da se kriza sa Vol Strita prenese na čitav svet, jer danas živimo u globalnom selu. Svetska kriza, upravo zbog te činjenice, predstavlja najveću krizu u istoriji čovečanstva. Niko više na planeti nije izolovan od posledica svetske ekonomske krize. Milijarde ljudi strahuju kako će da prežive i prehrane svoje porodice, zbog gangstera sa Vol Strita koji su hteli u jednoj čaši da popiju čitav život. Ali ti gangsteri nisu radili na svoju ruku. Nisu oni finansijski desperadosi koji su, poput onog Bernarda Majdorfa, prokockali hiljade milijardi dolara iz sopstvene obesti. Taj Majdorf je bio deo sistema. Pre nego što je postao privatni investicioni bankar bio je direktor Njujorške berze. Bio je, dakle, pripreman da napravi najveću istorijsku prevaru tešku 50 milijardi dolara.

Ništa nije slučajno. U istoriji nema slučajnosti. U kapitalizmu je sve pod kontrolom Velikog Brata. Niko nije mogao da uzima toliki novac klijentima da nije dobio odobrenje od Velikog Brata. Neoliberalni kapitalizam je uspostavio svetski totalitarni poredak. Veliki Brat preko satelita svakoga dana kontroliše četiri milijarde podataka na svetu. Upravljači sveta su poverovali da su, prvi put u istoriji čovečanstva, uspeli da ovladaju planetom. Ideologija neoliberalizma je proklamovana 1988. vašingtonskim konsenzusom. Glasnogovornici su bili nobelovac Milton Fridman i njegovi čikaški momci. Oni su sprovodili strategiju Ministarstva finansija SAD. Pomagali su im birokrate iz MMF-a, Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije. Ujedinjene nacije su bile diplomatska podrška ovom konceptu. Suština koncepta je vrlo jednostavna - agresivnom propagandom o demokratiji i slobodi tržišta trebalo je potpuno srušiti državne granice u svetu i uništiti nacionalni identitet. Država i nacija su bile najveća smetnja širenju neoliberalnog kapitalizma. Države i nacije su predstavljale veliku opasnost za dalje jačanje multinacionalnih kompanija. I multinacionalne kompanije su finansirale širenje ideologije neoliberalizma. Njihov interes je bio da se sruše državne granice i izbriše nacionalni identitet kako bi se proširilo tržište za kupovinu njihovih proizvoda.

Iza interesa multinacionalnih kompanija stajali su konkretni interesi 13 porodica koje upravljaju svetom. To su isti oni koji su nacionalnu banku SAD - FED - pretvorili u svoju privatnu banku. To su isti oni koji su 1971. ukinuli zlatni standard i koji neprestano štampaju dolar bez pokrića. Oni deluju kao mafijaška porodica. Koza nostra i druge mafijaške porodice kontrolišu i reketiraju određene oblasti ili određeni biznis. Upravljači sveta kontrolišu i reketiraju čitavo čovečanstvo. Mafijaške porodice su uvek na udaru zakona, dok Upravljači sveta donose zakone u svom interesu. Kada sve ovo znamo, onda je potpuno jasno zašto se neoliberlizam usmerio na rušenje država i obesmišljavanje nacionalnog identiteta. Obarane su i postavljane vlade suverenih država kao da se postavljaju šefovi ekspozitura neke multinacionalne finansijske korporacije. Propaganda o demokratiji i slobodama je bila samo maska za manipulaciju biračkim telom. Osiromašeni i izmanipulisani građani su potkupljivani ili držani u strahu da bi se ostvarili interesi Imperije u rastrojstvu. Tako je srušen berlinski zid i doveden je Gorbačov na vlast. Politička oligarhija i tajkuni sa Vol Strita su bili izvršni direktori Velikog Brata. Sovjetska imperija se raspala i otpočela je banditsko pljačkanje propalog carstva. Neoliberalni koncept je nametnut zemljama u razvoju. Mudri državnici su, braneći interese države i nacije, vešto izbegavali frontalni sukob sa izvršnim direktorima Velikog Brata. Mudri državnik je, recimo, Vaclav Klaus.

Mi, Srbi, nažalost, nismo imali takve državnike. Slučaj Srbije je zaista karakterističan. Slobodan Milošević je bio politički diletant koji nije razumeo kako svet funkcioniše. On je imao istorijsku priliku da modernizuje Srbiju i pretvori je u razvijenu državu. Tvrdim da je mogao, koristeći se raspadom sovjetske imperije, da postane simbol rušenja totalitarnog režima i simbol slobode i demokratije u svetu. To bi ga dovelo do predsednika UN. Ali, on to nije razumeo. Osiono je krenuo pogrešnim putem i državu i naciju uveo u rat sa NATO snagama. Oligarhija Imperije u rastrojstvu je oštro kažnjavala neposlušne. Umesto da se, kao mala država i narod, prilagodimo svetu, čuvajući naše nacionalne vrednosti, mi smo se suprotstavljali povodnji. Načinili smo, po ko zna koji put, veliku istorijsku grešku. Tu grešku je platio srpski narod i građani Srbije. Nažalost, ništa nismo naučili iz te nacionalne tragedije. Kada je Veliki Brat shvatio da se NATO bombama ne može slomiti prkos srpskog naroda, onda su promenili taktiku. Jedini na č in da se sru š i despotija je bio da se potkupe bira č i. Tako je nastala petooktobarska prevara. Preplaćena opozicija je teledirigovano dovedena na vlast.

Operativne službe Imperije u rastrojstvu su vešto iskoristile ogromno nezadovoljstvo građana. Uspostavljena je marionetska vlast. Neoliberalizam je nametnut Srbiji. U vladu su ušli konsultanti multinacionalnih kompanija, bez radnog iskustva i bez znanja.To im nije ni trebalo jer se sprovodio jedan nametnuti koncept. Države je loš gazda, sve državno treba rasprodati odmah, privatizuj, slobodno tržište sve rešava, transparentna demokratija, evropske i evroatlanske integracije, grmeli su japijevci na vlasti, ubeđeni da će se tako dodvoriti svojim šefovima. Šok terapija je bila pogubna. Nismo, opet, imali mudrog državnika. Zoran Đinđić je bio politički diletant. Ideolog vulgarnog pragmatizma nije razumeo istorijske tokove. Njegov makijevelizam se zasnivao na šibicarenju. Pokušavao je da zaseni marketinškim trikovima ideologe neoliberalizma. Hteo je da bude veći mešetar od prevejanih špekulanata sa Vol Strita. To je bio pogrešan izbor. Umesto Miloševićevog glupog protivljenja, on je pokušavao da zaseni Velikog Brata. Hteo je da bude šampion neoliberalizma. Nije video da je to uzaludan posao. Nije video da se taj koncept urušava u svetu. Rešenje je bilo u - prilagođavanju. Trebao je javno da prihvata nametnuti koncept, a da u praksi sprovodi naš, srpski model tranzicije. To su uradili mudri Slovenci. Zaštitili su svoje državne i nacionalne interese. Razumeli su kuda ide neoliberalni kapitalizam. Nisu poslušali savete MMF-a. I uspeli su da postanu moderna evropska država. Zoran Đinđić je to kasno shvatio. Kada je došao pameti i kada je nešto hteo da promeni, jer je uvideo da će taj koncept razoriti državu, izveli su ga na streljanje.

Njegovi trabanti su nastavili po starom. Boris Tadić vodi državu u bankrotstvo. On nema nikakvu viziju i nikakvu ideju. On je maneken naše propasti. Našminkani glumac u spotu kompanije koja propada. Vladavinu Borisa Tadića karakterišu stalne medijske kampanje za građenje kulta ličnosti. Tigar od papira ć e narcisoidno sagoreti u nameri da se dopadne sebi. On nema nikakav kapacitet da bar malo shvati šta se u svetu dešava. Svetska kriza je još jedna u nizu fraza koje mora da nauči. Srbija nema državnike. I to je naš usud. Srbija ne može da preživi neoliberalizam ako se ne vrati sebi. Sjedinjene Države se vraćaju svojim državnim i nacionalnim interesima. Ideologija neoliberalizma je odbačena. Državni intervencionizam se širi u SAD. Državni kapitalizam i nacionalizacija su nametnuti kao spas bolesnom kapitalizmu. Varaju se demagozi ako misle da je ovo kraj kapitalizma. Kapitalizam nije na svom kraju. On menja svoje ruho.

Kapitalizam se menja u neku novu formu. Koju? Teško je to danas reć i. Ostaje da se vidi koliko će kriza biti duboko i kolike će biti posledice kockarskih dugova neoliberalizma. Sve opcije su u igri. Trenutni državni intervencionizam je iznuđeno rešenje. Da država nije intervenisala došlo bi do opšteg bankrotstva i haosa koji bi se završio ili socijalnom revolucijom ili građanskim ratom. Država interveniše da bi kupila vreme. Ali interveniše na najgori mogući način - štampanjem dolara. Ne može se požar ugasiti štampanjem papira bez vrednosti. To će samo rasplamsati požar. Izlaz iz ove situacije je da se odmah prestane sa štampanjem dolara i da se izvrše strukturalne reforme kapitalizma. Metodi oporavka koji se sada primenjuju su pogrešni. Intervencionistički paket je suludo bacanje novca. Ne može se zaposliti četiri miliona nezaposlenih na farbanju i krečenju bolnica i borbi protiv pušenja. Te hipi fore ne mogu da prođu u ozbiljnoj ekonomskoj krizi koja drma čovečanstvo. Koja je izlazna strategija Velikog Brata? Ne mogu još da je naslutim. Ako je namerno izazvana kriza da bi se prekratila dosada, onda se nalazimo u ozbiljnom problemu. Ko zna šta Veliki Brat sve može da smisli? Ni svetski rat ne trebamo da isključimo. Ako je svetska kriza nastala u pohlepnim prekombinacijama službenika Velikog Brata, onda je to bolje rešenje za čovečanstvo. Izlazna strategija može da bude - narodni kapitalizam. Navijam za tu opciju i nudim operativna rešenja. Da li Srbija ima izlaznu strategiju? Sa ovim političarima nema izlazne strategije. Potrebna nam je nova državna i nacionalna strategija i novi ljudi. Gde su? Imamo li te nove ljude? Okrenite se oko sebe i pronađite ih. Tako počinje preporod.


(tekst je prvobitno objavljen u martu 2009. godine, ali ga, zbog njegove aktuelnosti, ponovo stavljamo na uvid posetiocima Srpske analitike) 

10. februar 2011 0:01:01 | 4 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Džerald Selente: SRBIJA I DALJE POLIGON ZA OBRAČUN VELIKIH

Džerald Selente, direktor Trend risrč instituta: SAD i EU će sada teško da kažu: „Pogrešili smo sa priznavanjem kriminalne države Kosovo“. Arapski talas proširiće se na Evropu

Srbiju, ali i čitavu Evropu, očekuje težak period, u kojem će zbog ekonomske krize na površinu isplivati i ostali problemi. Ovo tvrde u uglednom Trend risrč institutu iz Njujork a mi vam ovom prilikom stavljamo na uvid  rezultate njihovog najnovijeg ispitivanja političkog i ekonomskog stanja u svetu.

 Dr Džerald Selente, direktor i osnivač instituta, s timom stručnjaka, u prethodnih 30 godina uspešno je predvideo ključne ekonomske i političke trendove, među kojima i raspad SSSR, povratak Rusije kao supersile, ali i aktuelnu svetsku ekonomsku krizu. Iako je veliki kritičar zvanične politike SAD, Selente je redovan gost najvećih američkih medija, kao što su Si-En-En, En-Bi-Si...

U najnovijoj analizi, Selente najavljuje produbljenje ekonomske krize, ali i turbulentan period za Srbiju, koja će, po njegovom mišljenju, i dalje ostati poligon za obračun velikih sila.

- Svetske sile neće odustati u nameri da prošire ili zadrže uticaj na teritoriji bivše Jugoslavije. S jedne strane, tu su američki interesi, koji se uglavnom nameću i kao evropski, ali ne treba zaboraviti Rusiju, pa ni Tursku.

Selente podseća da je Balkan prošao kroz težak period, ali da su SAD i EU svojim pogrešnim odlukama stvorile prividan mir sa mnogo nerešenih pitanja.

 - Pokretanje istrage o vađenju organa srpskim civilima na Kosovu to jasno pokazuje. Americi i Evropskoj uniji će sada biti veoma teško da kažu: „Jeste, pogrešili smo sa priznavanjem kriminalne države Kosovo“. Pored Kosova, tu je i komplikovana situacija u BiH. S obzirom na to da je ekonomska kriza naročito pogodila nedovoljno razvijene države Istočne Evrope, na površinu će isplivati i ostali problemi. Plašim se da bi u regionu moglo da dođe do jačanja ekstremizma...

 Selente 2011. opisuje kao godinu suočavanja sa realnošću, bolno otrežnjenje od zablude da se bliži kraj ekonomske krize i najavljuje masovne proteste, koji će se iz Tunisa i Egipta proširiti i na Evropu i Ameriku.

PODIZANJE POREZA

 - U vreme kada nezaposlenost dostiže rekordni nivo, evropske vlade pojačavaju napore kako bi izvukle novac za pokrivanje fiskalnih potreba. Znači, nastavak pljačke malog čoveka da bi se u krizi nahranile velike ribe. Kada čoveku uzmete sve, on je spreman na sve. Prave demonstracije nastaju kada srednja klasa postane revolucionarna - konstatuje Selente.

 - Još krajem prošle godine, kada neredi u Tunisu nisu bili ni u planu, najavili smo da će 2011. biti godina revolucije. Ovo što se sada odvija u arapskim zemljama je samo početak. Očekuje nas serija velikih demonstracija, naročito mladih i studenata, kako u Evropi, tako i u SAD. Na redu su Španija, Francuska, Grčka, Irska, Italija - kategoričan je Selente.

 Najčešće postavljano pitanje novinara stručnjacima u Trend risrč institutu je „kada će se okončati ekonomska kriza“?

- Svetska ekonomija je još početkom devedesetih godina upala u krizu, ali se tada pojavio Internet. Upravo je Internet revolucija donela nov i jedinstven proizvodni kapacitet. Izmišljeni su razni proizvodi, krenula je velika prodaja, marketing... Internet i nove tehnologije pokrenuli su sa mrtve tačke mnoge industrije. Svetu je sada potreban neki „novi Internet“ kao motor za privredu. To bi možda mogla da bude alternativna energija - zaključuje Džerald Selente.

“VIKILIKS“ OTVORIO VIRTUELNI RAT

„VIKILIKS afera“ je samo početak virtuelnog rata koji će se povesti između naroda i establišmenta, smatra Selente.

- Hakerski napadi i takozvani „sajber“ kriminal uzimaće sve više maha i postaće ubijito oružje. Internet će postati i glavna spona u organizovanju demonstracija u Evropi - kaže Selente.


(Izvor - Večernje novosti)

7. februar 2011 13:03:24 | 2 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE

Knjiga Milorada Vukašinovića: RAT ZA DUŠE LJUDI

30. januar 2011 17:43:01 | 0 POŠALJI KOMENTAR/POGLEDAJ KOMENTARE